Intervju - Banditi u potrazi za mamom, film Koste Ristića

Vaš prvi dugometražni igrani film „Banditi u potrazi za mamom“ prikazuje i veselo i tužno detinjstvo četvoro mališana sa socijalne margine u današnjem Beogradu. Kako ste došli na ideju za ovaj scenario?

Film „Za šaku dinamita“ Serđa Leona na mene je ostavio snažan utisak, pa sam 2013. za ispit žanrovske vežbe snimio kratki film „Dijamant za Baja Kaliforniju“, brehtijansku vestern komediju koja se dešava 1911. u Meksiku. Po uzoru na Leoneovog junaka Pepea, koji je svemoguć iako je manji od puške koju nosi, mi smo u scenario ubacili junaka Pepita u Pančo Viljinu grupu „narodnih bandita“. Setio sam se dečaka Kristijana koga sam upoznao u knjižari-antikvarnici „Baraba“, gde je dolazio da se igra. Pitao sam njegovog oca da ga povedemo na Zlatibor na snimanje. Kristijan se sjajno uklopio sa glumcima i filmskom ekipom. Od tada postajemo drugari, a sa nama je često u družbi i reditelj Filip Martinović, moj kolega sa klase koji je u „Dijamantu“ igrao Panča Vilju. Kasnije me je reditelj Vladimir Perišić ohrabrio da više istražim Kristijanov filmski potencijal. Sa jeftinom kućnom kamericom otišao sam 1. januara 2015. kod Kristijana, Edija, Sunite, Emrana i njihovog tate. Nisam se ni pošteno pozdravio a kamericu sam već držao upaljenom. Kristijan i ekipa kao da su shvatili moj poziv da se toga dana umesto fudbala igramo sa kamerom i počeli su da se ponašaju za nju. Izveli su me iz kuće i proveli smo dan u najluđim avanturama po gradu. Kada sam izmontirao materijal, imao sam sjajan dokumentarni film od 20 minuta koji sam nazvao „Banditi“, zbog scene u kojoj kućni prijatelj zadirkuje Kristijana, Edija i Emrana da su banditi (kada ga pitaju šta je to, odgovori da u filmovima Nemci i Italijani uvek partizane zovu „banditima“). Tako je to ispalo.

Taj dokumentarni predložak nije javno prikazivan, već je služio kao materijal u pripremama filma. Kada sam video kakve čarolije pred kamerom prave naši banditi, pomislio sam da bi sa njima stvarno mogao da se snimi film. Onda sam uzeo neke motive iz njihovog života i dramaturški ih oblikovao u scenario, ali tako da nam pre svega omogući da se igramo i lutamo, kao onog 1. januara 2015, samo ovoga puta sa celom filmskom ekipom iza nas.

Postoji ona podela na „filmske filmove“ i „roman filmove“. U tom smislu „Banditi“ su više „filmski film“.

Koliko ste se u međuvremenu družili sa četvoro glavnih junaka, pre nego što je počelo snimanje?

Od snimanja „Dijamanta za Baja Kaliforniju“ do snimanja „Bandita...“ prošlo je malo više od dve godine. U tom periodu stalno sam odlazio kod Kristijana, Edija, Emrana i Sunite kada bih bio nezadovoljan ili nervozan - druženje sa njima bi me uvek iznova osvežilo i probudilo u meni radost života. Prošli smo kroz razne dogodovštine, a teško mogu da se setim i nekog od svojih „odraslih“ prijatelja koji bar jednom nije krenuo sa mnom u druženje i akciju sa „banditima“.  

Svi akteri u filmu su naturščici. Kako su pratili Vaše zamisli?

Tehnika rada sa naturšicima svodi se na jednu glavnu ideju - sa naturščicima morate da uspostavite odnos, moraju da vam veruju. S druge strane, iako postoje reditelji kojima je važno da i sa profesionalnim glumcima uspostave odnos i poverenje, poznate su filmske trivije o glumcima i rediteljima koji su bili u svađi ili uopšte nisu razgovarali za vreme snimanja - dakle za rad sa profesionalnim glumcem lični odnos nije presudan.

Što se tiče organizacije snimanja ili indikacija glumcima-naturščicima - mislim da to zavisi od slučaja i upravo od tih uspostavljenih odnosa. Sa nekim naturščikom možete raditi kao i sa svakim drugim glumcem, dok neke jednostavno morate navesti da urade ono šta vam treba. U tom smislu postoje scene u filmu koje mogu da služe za primere rada sa naturščicima - u kojima je reditelj rekao jedno, glumci rade nešto drugo, a snima se nešto sasvim treće.

Koliko ste prilagođavali priču tokom snimanja?

Film je većinom snimljen vrlo precizno po scenariju i knjizi snimanja, što je bio i najteži zadatak zbog nestabilnosti i nestašnosti naših glumaca-naturščika. Tako smo od nekih scena morali da odustanemo i osmislimo nove u toku samog snimanja. Na primer, trebalo je da „banditi“ sretnu Bucu u hodnicima propale fabrike, da s njim odu u grad i nađu se sa ostatkom družine. Međutim, toga dana nigde nismo mogli da pronađemo Bucu, a Kristijan i Edi su smislili sjajnu ideju iz koje je nastala jedna od meni omiljenih scena kada njih dvojica imaginarno zovu Bucu sa fiksnog telefona koji su pronašli među starim fabričkim inventarom. 

Kroz lutanje malih Roma po gradu film donosi živopisne, ali i manje lepe slike Beograda. U kojoj meri je ovo i dokumentarac socijalne tematike?

Motiv koji me je, između ostalog, podstakao za snimanje ovog filma je taj što sam vrlo rano otišao iz grada u kome sam odrastao, sa 14 godina upisao Matematičku gimnaziju i preselio se u srednjoškolski dom „Jelica Milovanović“. Taj domski život je vrlo specifičan, pa sam tako i ja, kao „banditi“ u njihovom ranom detinjstvu, proveo svoje srednjoškolske dane u lutanju gradom, u nadi da ću tako zadovoljiti nedostatak mog pravog doma. Ta slika grada je u tom smislu spoj moje i Kristijanove slike grada, uz mudro oko naše direktorke fotografije Milice Drakulić.  

Imate li uzore među domaćim autorima, možda onima iz crnog talasa?

Odrastao sam na domaćoj kinematografiji, u čijoj istoriji svoju ulogu ima i „crni talas“. Između „Bandita“ i filmova crnog talasa postoje sličnosti u tematici, međutim tretman tih tema je potpuno različit. Tu razliku bih ilustrovao delom iz monologa lika Anđela iz drame Stiva Tešića „Na otvorenom drumu“, koju sam 2014. postavio u Bitef teatru u nezavisnoj produkciji: „Bio je jedan od onih ’belosvetskih dana’, u muzeju. Ako si bednik, ulećeš besplatno. I svako umetničko delo, prikazivalo je nekog muškarca ili ženu, ili dete, kojima je bilo stvarno teško. Bedni uličari i tako to. Kikotali smo se, onako između sebe: Šta!? Pa mi smo prevalili toliki put, čak do ovde, da bismo videli samo još više ovakvih bednika kao što smo mi!? Ali drugi, oni normalni ljudi, u modernim, lakim, letnjim odelima i haljinama, sa brošurama u rukama, bili su tako ozbiljno potrešeni prizorima sa slika.“

„Banditi u potrazi za mamom“ su Vaš master rad na Fakultetu dramskih umetnosti. Kakve ste uslove za rad imali i ko Vas je podržao u produkciji?

Nakon što sam završio osnovne akademske studije filmske režije, krajem 2014. upisao sam master studije režije, a u proleće 2015. raspisan je prvi konkurs Filmskog centra Srbije za studentski film. Svi smo bili uzbuđeni i to smo videli kao šansu koju treba iskoristiti. Taj novac nije bio veliki, dovoljan za kratki studentski film, ali smo uz dobru organizaciju i dodatni entuzijazam uspeli da iskoristimo njegov maksimum. Pored FCS-a koji nas je podržao i FDU-a koji nas je čuvao i funkcionisao kao ozbiljan filmski studio sa uslovima i slobodom kakve sumnjam da ću imati u budućem radu, treba istaći podršku producentske kuće Cinnamon, bez čije bezuslovne i drugarske podrške danas zapravo nijedan srpski film ili serija ne mogu biti snimljeni. Na kraju, treba istaći i producentsku kuću Platforma, čija nam je podrška naročito značila u onoj najtežoj, završnoj fazi filma.

Podrška profesora Stefana Arsenijevića bila je ipak od presudnog značaja. On je bio uz ovaj film od samog početka i verovao je u njega i onda kada bi svi gubili nadu zbog raznih iznenađenja i preokreta u pripremama i produkciji.

Za ovaj neuobičajeni filmski projekat svakako je bio važan doprinos autorske ekipe. Kako je tekla saradnja? 

Pripreme i realizacija filma su zbog kompleksnosti zadatka zaista zahtevale najhrabrije saradnike. Kao najhrabrija među nama svakako se ističe direktorka fotografije Milica Drakulić, koja je sa mnom snimala i „Dijamant za Baja Kaliforniju“. Znate li kako su moćno prikazivane žene na sovjetskim plakatima? Tako bi trebalo naslikati i Milicu Drakulić. Milica je sa jedne strane stvorila estetiku našeg filma, koja obuzdava tu banditsku energiju i pretvara je u liriku slika, a sa druge strane je najveći bandit koji zavodi strogu disciplinu u naše anarhične redove i najpožrtvovaniji je radnik u pripremama, na snimanju i u postprodukciji.

Druga žena koja je od ove banditske igrarije zapravo napravila film je montažerka Jelena Maksimović, o kojoj se već naširoko zna. Treba istaći i fantastičnu autorsku muziku Kheirawi & The Shamasass, koji su takođe dali deo svoje duše ovom filmu. Pomenuo bih i producentkinju Minu Stojadinović i izvršnu producentkinju Višnju Nikitin, naš producentski sastav sa FDU, ali i naše scenografkinje Emiliju Orlić i Tamaru Rakić, kostimografkinje Miljanu Ljubičić i Tijanu Topić, zatim Mariu Marković Milojev, producente Miloša Ivanovića, Ivicu Vidanovića, dizajnere zvuka Mićuna Jaukovića i Daka Puača. Svi oni bili su deo ove jedinstvene filmske gerilske jedinice i svako od njih je dao filmu deo autorskog pečata.