Intervju : film Horizonti Svetislava Dragomirovića – istinita priča o otuđenosti

„Horizonte“ ste snimili po svom scenariju. Šta Vam je bio motiv za tu suptilno vođenu, ali vrlo pesimističnu priču o nedostatku prave ljubavi i poverenja među članovima jedne porodice?

Scenario je, na žalost, baziran na istinitim pričama svih nas. Nedostatak ljubavi, otuđenost i nepoverenje su glavni oblici odnosa koji se ispoljavaju među članovima porodica danas. Lično sam bio pogođen time i upravo to mogu da navedem kao glavni motiv koji me je podstakao da napravim "Horizonte". Priča jeste pesimistična, ali na atmosferskim nivoima. Grupni autoportret čovečanstva, kako volim da nazovem film, oslikan je i odigran krajnje svedeno, pa to dodatno povećava tu pesimističnost, ali je kraj otvoren, u nekom smislu, i ostavlja nam dovoljno prostora da ga završimo kako mi sami osećamo da je to potrebno. Da odlučimo da li ćemo ostati u glibu ili se izvući iz njega

Glumcima ste dali malo teksta, fokusirajući se na unutrašnja proživljavanja likova. Kako su Vas u tome pratili Gojko Baletić, Slobodan Beštić, Jovana Gavrilović, Boris Pingović ...?

Kada se iskoriste sve reči, prirodno se stvara tišina, koja je nešto najistinitije i najbolnije što nastaje u trenutku kada se gasi plamen. To unutrašnje preživljavanje, prezentovanje te tišine je možda i najizazovnije što jedan glumac može da dobije kao zadatak da iznese. Mislim da je upravo to ono što je privuklo celokupnu glumačku postavu da radi na "Horizontima". I sada publika može samo da uživa u njihovoj iskrenoj igri koja je verno zabeležena i prenesena na platno.

U filmu vlada napeta atmosfera, neka stegnutost kako kod pojedinaca tako i u njihovim međusobnim odnosima, a sve to ispod nepreglednog neba vojvođanske ravnice. Na šta ukazujete tim kontrastom malog čoveka i prostranstva prirode?

Stavljajući čoveka u prostor nepregledne ravnice, u jednu "kutiju od šibica" (scena u kolima u kojoj Sloba od Jovane saznaje istinu), negde odmah ispod horizonta pokušavam da ukažem na, uslovno rečeno, namernu nerazvijenost prirode unutar čoveka kao takvog. Želim da kažem da je ono što je naša prava priroda, ono iskonsko, duboko u nama, mnogo šire i lepše od onoga čime se predstavljamo, ali da smo mi sami ti koji sebi ne damo da se raširimo. Sami sebi branimo da iskreno volimo, želimo i osećamo i da pređemo tu zamišljenu liniju koja razdvaja nebo od zemlje.

Da ne otkrivamo detalje pre domaće premijere, ali možete li reći koji je glavni psihološki problem te porodice. Zašto su tako usamljeni kad imaju jedni druge?

Ni sam nisam siguran koji je pravi psihološki problem te porodice. Mislim da ni oni sami isto tako ne bi znali, sve i da je prava  porodica u pitanju, a ne deo fikcije. Iskonska ljubav je ono što su definitivno izgubili i sada tumaraju tim tmurnim prazninama u potrazi jedni za drugima.

Likovi u filmu razmišljaju o Bogu, o krivici i odgovornosti, a na samom kraju dečak, dok gaca po blatu uz obalu, pita: Šta je to glib? Kako biste Vi odgovorili na to pitanje?

Glib je to u čemu se mi nalazimo. Ali to je samo površina. Ispod tog blata je tvrda zemlja po kojoj deca, kao najhrabriji, vešto koračaju. Vuče ih to blato na dole, ali se ne daju, jer se ne plaše. Prosto pokupe te rasute ostatke od života i nastave dalje. 

Posle nagrađivanog studentskog dokumentarca „Ljubavni slučaj ili tragedija običnog čoveka“, ovo je Vaš debi u dugometražnom igranom filmu. U autorskoj ekipi bilo je i drugih debitanata. Kako ste sarađivali?

Mislim da je upravo to bio jedan od razloga zašto su "Horizonti" snimljeni. Da nismo vođeni tom sirovom početničkom snagom i željom da napravimo film, verujem da ne bismo ni uspeli. Rano smo počeli sa probama, kao kompletan autorski sastav i svi zajedno radili na tome da projekat ispadne što kvalitetniji ili najbliže onome kako smo ga zamisli. Nismo se libili da na snimanju, a i kasnije u postprodukciji jedni drugima priskočimo u sektor kao ispomoć.

Prihvatili ste se i producentskog posla. Šta Vam je ostavilo najjači utisak tokom snimanja u Deliblatskoj peščari, okolini Bele Crkve, Kovina?

Producentski posao je iscrpljuć, zahtevan i odgovoran. Producent nije samo neko ko nabavlja novac za potrebe snimanja filma, kako se u javnosti veruje, već je neko ko čini sve što je u njegovoj moći da se projekat, iza koga je stao, završi u najboljem mogućem redu. Iskustvo Ivice Vidanovića i Nevene Savić, u kombinaciji sa mojom neispavanošću, rezultirali su uspešnim projektom iza koga svi možemo ponosno da stanemo.

U južnom Banatu sam proveo dobar deo detinjstva, tako da mi nije predstavljao nepoznanicu, ali je to ujedno i razlog zašto sam izabrao tu lokaciju za snimanje. Velika je raznolikost u prirodi južnog Banata, tako da u neposrednoj blizini možete naći šumu četinara, reku, stepu, palanku... I može se reći da me takav krajolik sam po sebi impresionira. Tu je sve što nam je scenografski bilo potrebno da dočaramo stanja naših junaka.

Svetska premijera filma „Horizonti“ bila je jesenas na važnom  međunarodnom festivalu u Kairu. Kako su reagovali gledaoci i mediji u sredini koja je toliko različita od naše?

Reakcije nakon premijere bile su, mogu slobodno da kažem, iznenađujuće, sa obzirom da se filmska umetnost u Egiptu  mahom razvijala u pravcu koji je totalno drugačiji od stila u kom su rađeni "Horizonti". Nakon projekcije u sali je uz nekolicinu novinara i kritičara ostala i obična publika i proveli smo više od 45 minuta diskutujući o filmu. Reakcije publike su bile pozitivne, razumeli su šta smo hteli da kažemo filmom i smatram da su one najmerodavnije, jer upravo za njih i pravimo filmove.